O istorijskoj Route des grandes Alpes počeo sam da razmišljam u zimskim danima, vrteći po netu interesantne destinacije koje još nisam posetio a koje su bile koliko toliko moguće za realizaciju s’obzirom na troškove I vreme potrebno za ovakvu avanturu. Ova ruta proteže se od azurne obale, tačnije Nice do Tonona na jezeru Le Mans, preko 17 predivnih planinskih prevoja, od kojih je svaki zvučno ime sa pejzažima od kojih zastaje dah.
Na put smo trebali da krenemo iz Zrenjanina sa tri motora, Ja sa BMW GS-om, Iske sa tek kupljenim Suzuki Stromom i Filip sa Suzuki Burgmanom 650. Filip je bio značajan član ekipe, jer smo ostvarivali njegov davni san da ode motorom do dede u Ženevua tamo smo trebali par dana da provedemo u stanu njegovog dede koji je tada bio na odmoru u Srbiji.
Plan smo promenili jer je u međuvremenu Isketu stigla oprema u Ljubljanu, pa smo se dogovorili da on i Anita odu dan ranije, da on namontira kofere, vizir i još gomilu svega što je pazario, a da im stvari ja donesem u Ljubljanu kod mog velikog prijatelja Dušana (Jager na forumu)kod kojeg smo svi prespavali.
Da odmah ne krene kako treba pobrinuo sam se ja, jer sam po polasku prelazivši most na Tisi od silnog pakovanja shvatio da nisam poneo telefon!
Preko Bačke Palanke, Vukovara i Vinkovaca izašli smo na auto put kod Županje, u nameri da najdosadniji deo auto puta do Zagreba prođemo što pre, pa da se kod Jagera popodne nalivamo pivom u Ljubljani.
Auto put dosadan, ja dremam, vozim više automatski i s vremena na vreme pogledam u ogledalo, Filip me lepo prati, sunčan dan, sve obećava…
Ali… zamislih se ja nešto, kad pogledam u ogledalo, ja sam samcit, Filipa nema! Stanem u zaustavnu traku, zovem ga, a on kaže: Crko!
Ispostavilo se da mu je pukao kaiš koji je majstor kao pre puta proveravao, i na kraju je zaglavio u motoru tako da više nije mogao ni da vergla. Vratim se do njega, da vidimo šta nam je činiti, i kada smo zaključili da motoru tu na putu nema popravke, ja siđem sa auto puta u Veliku Kopanicu, kupim mu par flaša vode, organizujem prikolicu iz Zrenjanina da dođe po njega i ostavim ga tužnog da čeka prevoz. pitanje je da li bih nastavio put koliko mi ga je bilo žao, da nisam nosio sve Isketove i Anitine stvari, tako da sam u Ljubljanu morao stići.
U Ljubljanu sam stigao predveče, taman da Iske može ponosno da mi pokaže nove kofere, vizir, bagster,zaštite i sto čuda u koje je stukao 2000 evra u TC Moto shopu u Ljubljani. Roštilj se već dimio, pivo je bilo ohlađeno, tako da je nastavak večeri protekao kako to obično sa Dušanom i bude.
Sutradan smo poranili, jer je plan bio proći nacionalima celu severnu italiju,zbog skupih putarina.
Mapa drugog dana:
Kao i sva moja putovanja, i ovo je zamišljeno kao low budget, što znači što više spavanja kod prijatelja, a kada to ne može, preko Bookinga ili Airbnb-a, što jeftiniji smeštaj, jer to automatski znači više goriva za vozanje. Ishrana je redovno po Lidl-ima, Hopfer-ima i slično, a u krajnjoj nuždi restoran ili picerija,baš da ne bi pojeli nešto od opreme!
Vožnja nacionalom uz obalu jadrana od Trsta do Venecije je žešći smor, milion semafora, kružnih tokova, zbunjenih turista i gomila karabinjera sa radarima…
Snabdevanje namirnicama , Lidl, negde kod San Dona di Piave…
Pošto sam preko Airbnb-a rezervisao smeštaj u seocetu San Damiano di Asti (80 eura cela kuća), cilj je bio da do mraka stignemo tamo.
Ispostavilo se da je to predivno selo u brdima, a kuća kao iz neke stare italijanske priče, prelepa, čista i očuvana. Mlada i zgodna domaćica Julija nas je dočekala,malo proćaskala, dala ključeve i otišla.
Te večeri u selu je bila slava,odprilike kao naši vašari, a boga mi su i cene naduvali kao naši na vašaru, tako da smo naivci platili 3,5 evra plastičnu čašu od 1,5 dl piva, a ispostavilo se da je litra belog vina 4 eura, brže bolje, sa Acom koji nam se tu pridružio dovezavši za dan iz Minhena,prešli na vino. Ispostavilo se da baš ne možemo da pratimo isketovu Anitu sa vinom, tako da je maltene ona nas odvela na spavanje.
Novi član ekspedicije Aca, sa njegovim Stromčetom
E, svanuo je i taj dan, napakovani, sada sa tri motora, dva nova Stroma, i mojom matorom kravom krenuli smo put Francuske granice. Današnji cilj je bio stići do početne tačke istorijske Route des grandes Alpes koja se nalazi u Mentonu pored Monaka, na Azurnoj obali, okvasiti se u moru, i zapaliti ka prvim prevojima na ruti.
Mapa:
Do Borgo san Dalmazzo i nije nešto zanimljivo, dosta ravno, monotono, međutim odavde kreće vožnja, prijatno iznenađeni kvalitetom asfalta, krivinama i predelima, naloženi jurimo se sa nekim domorodcima na sportacima, ne poštujemo zlatno pravilo: NE KAČI SE SA LOKALCEM!
Rutu od oko 400 km smo zamislili da iz Italije kod Limone Piemonte uđemo u Francusku, vozimo se jednim delom kroz planine, pa opet uđemo u Italiju, a kod Ventimiglie izađemo na obalu.
Odluka je ispala više nego odlična jer su već tu predeli fantastični, a na mene je poseban utisak ostavilo seoce Breil sur Roya koje se nalazi u na predivnom jezeru okruženo visokim planinama.
Hladovina u senci ogromnih drva na obali jezera neodoljivo je zvala na pauzu.
Nakon par sličica jezera i pojedene čokolade krećemo dalje u planine, ka Italijanskoj granici i Ventimigli.Put od Ventimiglie do Mentona je kratak, vozili smo malim putićima uz obalu, a u Mentonu, čim smo ugledali prvu plažu, parkirali motore i pobacali opremu i uleteli u vodu, bar Aca i ja, dok je Anita ostala da se ubeđuje sa Ivanom koji je uporno odbijao kupanje, negodujući: ja sam bajker, došao sam da se vozam,ne da se brčkam, hoću u planine!
Vrhunac rasprave je bila scena koju sebi ne mogu da oprostim što nisam zabeležio kamerom je kada Ivan revoltiran Anitinom upornošću da ga natera u vodu, oblači jaknu, rukavice, kacigu i u punoj opremi seda demonstrativno sa ukrštenim rukama kao besno dete na plažu pored teta u toplesu koje su ga začuđeno merkale!
Nakon 20-tak minuta ubeđivanje je urodilo plodom, tako da smo se svi okvasili.
Kako je to bilo par dana posle masakra u Nici, ulice i plaže su bile pune naoružanih vojnika, pa je kupanje više ličilo kao da je u Bejrutu, a ne na Azurnoj obali.
Iz gužve Mentona krenuli smo da se penjemo ka Sospelu, a srce mi je zaigralo kada sam video prvu tablu koja označava Route des Grandes Alpes, jer sam prethodnih mesec dana kao dete pred željenom igračkom čežnjivo po internetu gledao fotografije ovih predela.
Nakon par manjih prevoja stigli smo do čuvenog Col de Turini na kojem se vozi Monte Karlo reli, a kojeg je Džeremi Klarkson uvrstio u konkurenciju najboljih puteva na planeti.
Od Col de Turini pa nadalje nizali su se prelepi krajolici sa vijugavim putevima kroz nacionalni park Mercantour. Sledeći prevoj bio je St. Martin.
Nešto što svako ko planira da se vozi ovim krajevima treba da zna je da benzinske pumpe nisu kao drugde, nemaju radnika već se isključivo sipa na karticu, što samo po sebi i nije problem, međutim, prilikom sipanja, automat ti uvek blokira iznos od 120 do 200 eura, zavisno od pumpe, da bi ti za par dana odblokirao ostatak, a skinuo iznos za koji si sipao. Kako je Ivan dobio poruku nakon sipanja da mu je skinuto 150 evra, ceh je platila nedužna bakica kojoj su bili zanimljivi motori, a ovaj naš joj misleći da je ostao bez tih150 evra naređao celu Francusku, De Gola i Marin le Pen!
Od pumpe krenuli smo ka Col de la Bonnette, koji je na mene ostavio fantastičan utisak, pošto smo na vrh stigli neposredno nakon zalaska sunca, oblaci su još uvek bili obasjani suncem, što je meni bila prilika za par fantastičnih fotki.
Kako se mrak ubrzano spuštao, a mi smo imali još 30 tak kilometara do Barcelonette, gde sam rezervisao smeštaj preko Airbnb-a, požurili smo sa spuštanjem sa ovog predivnog prevoja.
Ispalo je da smeštaj baš i nije u Barcelonette, već u seocetu u brdima iznad grada, u kojem je radila jedna jedina picerija sa cenama kao da je meso u njoj od antilope.
Nakon nikakve pice i preskupog piva, u stanu u višespratnici,rezervisanom preko Bookinga nije mi da zaspim smetalo ni Acino hrkanje sa donjeg kreveta.
Iz sna oko 8 ujutro trgla nas je kolona od 20-tak nemaca na motorima koja je prolazila ispod prozora. Današnji cilj je bio Ženeva preko još par čuvenih prevoja.
Col de Vars je praktično ulaz u nacionalni park Queiras. Na vrhu prevoja zapazimo nemca na novoj Africi, pogodilo se da smo sa vrha krenuli u isto vreme, a on je očito bio nabrijan da pokaže kako ta Afrika ide.
Kako je Iske imao Anitu sa sobom, nije se upustio u ludorije, dok smo Aca i ja zdušno prihvatili izazov, i posle 10-tak kilometara sulude jurnjave, uspem da ga prođem na nekoj serpentini,eeeee, ne da se još ni moja matora!
Od Col de Vars prema Brianconu, prolazi se preko Col d Izoard, prelepe fotke sa neobičnim predelima su odatle.
Kako je bilo podne kada smo stigli u Briancon, po starom običaju, našli smo super market, raspremili hranu na stolu ispred, i napravili ozbiljan ručak na otvorenom.
Od Briancona prelazimo Col du Lautaret i krećemo ka još dva legendarna prevoja, Telegraph i Col du Galiber.
Od Galibera preko Modane vozimo se ka Col d Iseran koji se nalazi iznad Val d Isera, čuvenog turističkog centra.
Samo za Col d Iseran i Val d Iser trebalo bi izdvojiti ceo dan, koliko toga ima da se vidi,slika, uživa. Pošto smo mi planirali spavanje u Ženevi, a do nje je trebalo još 200 km.
Nakon par fotki i kratke pauze, palimo ka Albertvilu, Ansiju i po mraku stižemo u Ženevu koja nas dočekuje sa par blic fotki sa stacionarnih kamera za brzinu.
Nalazimo stan Filipovog dede koji je na odmoru u Srbiji, moj drug Filip, iako ga je kvar omeo da ide sa nama i bude nam domaćin u Ženevi, dao mi je ključeve dedinog stana.
Naravno, namirnice smo kupili još u Francuskoj, jer je sve u marketima u Švajcarskoj 40-50% skuplje.
E ovde se ekipa ujutro razdvajala, Aca se vraćao za Minhen, Iske je išao kod brata u Cham kod Ciriha, a ja, ja sam smišljao kuda, a da već nisam išao. Međutim, na Ivanov nagovor odlučim da idem sa njima do Chama, primamljiva je bila ideja nacionalom proći Švajcarsku, od jezera Le Man do Ciriha, i tako se pozdravismo sa Acom, obiđemo Ženevu, na Anitino insistiranje odemo do zgrade UN, a nakon toga opušteno uz predivno jezero krenemo ka Tononu, mestu odakle ruta zvanično kreće ili završava.
Celom Švajcarskom vreme je bilo fantastično, pošto se Iske i ja fantastično uklapamo u vožnji, ovo je bilo bonus uživanje sve do 30 tak km od Ciriha, gde nas kiša opere za sve što do tada nije pala, tako da smo kod Ivanovog brata u predivan stan na ušću reke u jezero stigli mokri do gole kože.
Ivanov brat Branislav je takođe motorista, sa prelepim XX-om u garaži, ispostavilo se da imamo toliko zajedničkih tema i interesovanja, da nas je Anita jedva oterala na spavanje u sitne sate nakon obilne večere i puno piva.
Plan je bio da oni par dana provedu u gostima, dok sam ja srećniji za novo prelepo poznanstvo ujutro trebao da krenem ka Balkanu, ali, naši domaćini iz pristojnosti nas ostaviše u krevetima, pa ja umesto ujutro, iz Chama krenem u jedan po podne.
Pored Ciriškog jezera nacionalima vozio sam ka Davosu,od Davosa ka Italiji, za vožnju je fantastičan Fluela pass, koji nije nešto visok, 2300m ali su krivine takve da doslovce 45 minuta ne puštaš gas, već samo obaraš motor.
Odlučio sam da ovaj put passo dello Stelvio zaobiđem, jer bi to bio 4-ti put da ga prelazim, nego se odlučim da idem preko Passo Resia, koji mi se učinio zanimljivim zbog crkvenog tornja koji viri iz jezera a koji sam negde na slici video.
Od Passo Resia, preko Merana i Bolzana, sada već po mraku stižem do seoceta San Candido, na granici Italije i Austrije, i tu zaključim da je moj cilj Jager u Ljubljani danas nepotreban napor, a i stigao bih u gluvo doba noći pa mi je bilo glupo da ga cimam jer je sutra radio. Nađem smeštaj, večeram i odlučim da preskočim Ljubljanu i sutra uveče spavam kući, jer se moja lepša polovina ozbiljno uzmuvala i 50 puta me je pitala kada ću stići, što uopšte nije ličilo na nju,a i Šponji žena porodila a proslava je bila sutra uveče.
Ujutro, nakon kafe i doručka koji me je još svrbeo zbog cene od 60 evra prenoćišta sa njim, oran i raspoložen nacionalom kroz Austriju dam sebi još malo oduška na Korenjskom sedlu prevoju između Austrije i Slovenije,preko Kranjske Gore, a posle dosadnim auto putem, završio sam ovo putovanje u popodnevnim satima. Nestrpljivo uđoh u kuću da vidim šta se ova moja toliko uzmuvala.
-Sedi, kaže ona, ali u fotelju!
-Ma šta je bilo?!
-Jesi li hteo devojčicu? E, PA IMAĆEŠ IH DVE, NOSIM BLIZANCE!!!
Kažu da mi se motor uopšte nije menjao!
Ako bih ikada opet išao ovu predivnu turu, planirao bih najmanje duplo više vremena od ovih nedelju dana, jer se takav splet nacionalnih parkova, prevoja i fantastičnih pejzaža ne viđa na mnogo mesta.
A evo ga I epilog
Nadam se da ste uživali, jer ja jesam, vraćajući letošnje uspomene, kuckao sam po tastaturi toliko srećan i nasmejan da je moja gospođa par puta značajno podigla obrve videvši to, misleći da kucam ko zna šta i kome!
Col du vars