-Ko izda-pizda,dogovorili smo se da idemo u Brno na moto GP i da ideš i ti, reče Bojan.
Nisam se baš dvoumio i planiranje putovanja u Češku je počelo kupovinom karata za trku za Veliku nagradu Češke republike.
Kako sa finansijama niko od nas nije bio u zavidnom položaju pala je odluka da izbegavamo plaćanje putarine te da idemo nacionalnim putevima kroz Mađarske Puszte,pored jezera Balaton, pored Bratislave do Brna.
U Četvrtak ujutro napakovani na pumpi, zabrinuto smo gledali u oblačno nebo, popili kafu i krenuli.
Već kod Segedina lilo je kao iz kabla a naš put u Brno se dobrano odužio pošto su uslovi za vožnju motorom bili užasni.
Na jednoj pumpi u Mađarskoj, dok smo mokri do gole kože sipali gorivo, zaustavio se auto, dečko lokalac sa devojčicom sedeo je u toplom suvom autu, sa rukom preko golog devojčinog kolena dok je muzika iz njegovog auta dopirala do nas, pošto je otvorio prozor, izbacio lakat i odmerio nas onako, sa visine. Nenad je, drhteći od zime u šali, ironično rekao: šta je šta gledaš, nemaš ti pojma kakav je filing na motoru!… na šta smo se svi slatko nasmejali…
I po stoti put sam se zapitao, što mi ovo treba u ovim godinama, ali kao i svakom zavisniku, taj trenutak racionalnosti trajao je dok se nisam ugrejao, osušio i seo na motor.
Put zbog kiše i nije bio zanimljiv, a nakon dolaska u Brno, plaćanja kampa, počelo je raspakivanje šatora.
–Čuješ li ti Šabana Šaulića? pitao sam Bojana koji je petljao oko stolice za pecanje koju je pokušavao da sastavi
–Ma daj, došao si na moto trke u Češku, kakav Šaban, Šabane!
Bio sam siguran u ono što sam čuo, a kako sam sa najviše prakse u tome prvi raspakovao šator i naduvao dušek, odlučio sam da prošetam i izvidim teren u kampu koji je u stvari za tu priliku ograđena površina veličine osrednjeg banatskog sela.
Da sam dobro čuo, uverio sam se kada sam iz daleka video na jarbolu ogromnu zastavu SFRJ sa sve petokrakom kako se vijori na vetru.
–Dobar dan, rekoh ekipi ispod zastave koja je očigledno već bila vesela.
–Ooohoho, pa dođi sedi ovamo junače, odakle si?!
Tek tada sam video da sva njihova vozila imaju Austrijske tablice i da je ekipa koju su činili gastarbajteri sa prostora bivše Juge bila spremna kao za ozbiljniju seosku svadbu a ne moto trke…
Naime, između roštilja širine metar i po i ražnja na kojem se vrtelo prase bila je gomila od, po mojoj proceni 3 kubna metra drva, agregat koji bi mogao opsluživati manji grad i poređano 20-tak gajbi piva.
Ljuba iz Kragujevca je bio zadužen za roštilj i kako bi skinuo ogromnu šniclu tako bi je Ante iz Davora (selo u Hrvatskoj posavini) bacio pred nekoga za stolom.
Posadili su me između dvojice delija i pre razgovora zatrpali me šniclom veličine slonovog uha, čašicom rakije i limenkom piva…
Komunikacija sa njima je bila otežana zbog ozvučenja koje je bilo ubedljivo najjače u kampu u kojem kampuje 20-tak hiljada ljudi. Iz tog ozvučenja treštale su Ceca, Seka Aleksić, i već spominjani Šaban,
Osmotrio sam lica ljudi koji su se našli u pojasu od stotinak metara do mojih domaćina. Većinom su to bili Nemci koji su došli motorima u kamp, sa kožnim jaknama i prslucima, u Heavy Metal fazonu.
Nasmejah se pri pomisli šta im se mota po glavi dok se međusobno jedva čuju od treštanja Iransko-Jugo-Turske muzike koju prvi put čuju ništa ne razumeju a ne mogu ni da pričaju od nje…
Ante koji je bio najstariji među mojim domaćinima žustrim pokretima naređivao je ostalima i koordinirao između praseta, roštilja, muzike i pića.
Pošto smo imali puno zajedničkih tema jer sam svojevremeno i sam bio gastarbajter, nisam ni primetio da je prošlo više od tri sata našeg druženja, dok nisam video besna lica mojih drugara, koji su zabrinuti što me nema krenuli u potragu za mnom još pre sat i po, a tek kada su čuli muziku, videli su me za stolom sa gomilom limenki piva isped i već ozbiljno ukrštenim očima.
Barba Ante ne zna za NE, pa su uskoro i oni sedeli za istim stolom sa gomilom hrane i pića pred sobom.
Oko ponoći, zapazio sam sredovečnog nemca sa dugom kosom kako sa ženom i cd-om u ruci, sa osmehom prilazi našem veselom društvu, računajući da će lukavstvom da ubedi DJ Antu da za promenu ubaci njegov CD na kojem su, siguran sam heavy metal bendovi iz 80-tih godina prošlog veka.
Kada je stidljivo pitao zna li ko nemački, kako su neki naši gastarbajteri rođeni u austriji, krene priča na nemačkom, našeg nemca dvojica jugosa uzmu pod svoje, posade za sto i pitaju hoće li jednu pravu SLIVOVIC, na šta je ovaj naivac naravno odgovorio potvrdno a domaćini počeli utrku ko će mu pre i više sipati.
Pošto su ga na brzaka posadili za sto, žena je ostala da stoji iza njih sama pa su joj se brzo pridružila dvojica iz gomile, tako da su oboje bili okupirani sa po dvojicom jugovića.
Kako su i mene nemilice pojili, nakon pola sata od dolaska nemaca, i meni se pogled zamutio, a kada sam podigao glavu, zamalo protrljah oči… pa se zagledam još bolje… jeste, dobro vidim, jedan od one dvojice što je stajao sa nemicom je zagrlio, zavukao ruku u majicu i naveliko se igra njenom desnom dojkom dok se ona blentavo cereka…
Hansu je ubrzo pozlilo od ogromne količine žestine za kratko vreme, pa da je krenuo ka svom šatoru, obeznanjen od alkohola, dok je raspasana i rasčupana Helga pokušavala da ga održi na nogama, CD sa heavy metalom je ostao na stolu, a Šaban se i dalje orio po kampu….
Sutra je Helga sama došla po CD, i dosta se zadržala!