DO AMSTERDAMA, PARIZA I BAZELA NA DVA TOČKA
Ova avantura od 5500 km nije planirana, jednostavno se desila, naime nakon 4 godine boravka u Holandiji, stekao sam puno prijatelja u ovoj zemlji, savladao njihov jezik, I poneo gomilu lepih uspomena odatle, a kada je jednog Ponedeljka moj dobar drugar Igor, bosanac iz Travnika koji živi nadomak Amsterdama poslao poruku: “Dobio sam stan, ‘ajde pali taj tvoj motor i dolazi!”, nisam se dvoumio.
Polazak je bio već u Sredu!
Kao i obično, bez velikih priprema I pompe,rano ujutro napuštam moj usnuli grad!
Put do Slovenije mi je poznat, skoro dosadan, puno puta sam išao, pa samo brojim kilometre do Slovenačke granice…,
pažnju mi je privukao kamion…
Popodne u Ljubljani, kod starih prijatelja Dušana i Aleša je puno emocija, dugo se nismo videli a puno nam se toga izdešavalo.
Sutrašnji dan sam planirao da stignem što dalje u Nemačkoj, i da pred mrak nađem prenoćište.
Kako sam puno fotografisao predivne Slovenačke I Austrijske pejzaže praćen sitnom kišom
U sumrak stižem do Nirnberga, po silasku sa auto puta, krenuo sam u pravcu centra grada. Ubrzo se pored puta pojavio stari restoran sa prenoćištem, uđem, nigde nikoga…, čuje se galama iz dvorišta (terase) gde nemci piju pivo, kucaju se kriglama i viču.
Nakon minut dva lupanja po zvonu koje se nalazilo na šanku, uđe mlada ženica sa krpom u ruci I osmehom na licu.
-Hi, free rooms? Krenem na Engleskom,pošto mi je bolji od Nemačkog, vidim belo me gleda pa okrenem na Nemački,a ono isto, pomislih: Šta je ovo, liči na švabicu ne zna Nemački, smeška se, da nije neka skrivena kamera…
Rukama, nogama, papirom i olovkom se sporazumemo da je soba sa kupatilom 40 Eura, i da mogu motor da parkiram u dvorištu na terasi.
Taman postavim motor na mesto na terasi, bučni meštani zaćutaše I gledaju me, kad ustade najcrnji i najbrkatiji, priđe, pogleda tablicu i prodera se: LEBTEJ..O!!! PA ŠTO NE KAŽEŠ!? PA NAŠ!
Neša Anđelković iz Leskovca drži kafanu Zur Hammerscchmiede (kod kovača) a pre nedelju dana doveo je treću ženu, Slovenku 25 godina mlađu od njega, koja ne zna da bekne ni jedan jezik osim Slovenačkog, i naravno jezika ljubavi sa našim Nešom, a ja sam baš na nju naleteo u kafani!
Pošto sam se smestio,sednem na motor da obiđem Nirnberg po noći. Neša mi je objasnio kako da stignem do, kako ga on zove: Hitlerovog muzeja, to je u stvari Dokumentacioni centar o vremenu nacizma od ’33-će do ’45-te.
Obišao sam ga, kao i grad, i napravio par lepih fotki…
Ujutro pre polaska, na kafi u bašti kod Neše sam upoznao Hansa, prijatnog dedicu od 94 godine koji pešači 10 kilometara svako jutro, a onda dođe kod Neše na kriglu piva.
Seća se svega, sa gorčinom priča o 3 godine provedene na Ruskom frontu . Zamolio sam ga za sliku.
Nakon kafe pakovanje, pozdrav sa Nešom, Mojcom I deda Hansom,pa gas u smeru zapada, Holandija.
500 km od Neše u Nirnbergu do Amsterdama je auto putem proletelo i u rano popodne ulazim u zemlju lala, istopolnih brakova, eutanazije I legalne marihuane,a koja mi je pored Srbije najdraža na kugli zemaljskoj.
Naravno,moj stari prijatelj Igor,Zrenjaninski zet, rodom iz Travnika je već bio naoružan kartonom piva, i gomilom onoga što kod nas nije legalno, a tamo jeste!
Ostala su mom prijatelju u sećanju naša ludovanja od pre desetak godina, pa se spremio, kao da smo još uvek oni otkačeni I bezbrižni buntovnici kasnih devedesetih.
Posle par piva, kao pravi sredovečni smarači, zaspali smo u foteljama u dnevnoj sobi.
Ujutro sam spakovao foto aparat,seo na gradski autobus i otišao u grad.
Sa glavne, Centraal Station uputio sam se Damrakom ka trgu Dam.
Naravno, nisam mogao a da ne prošetam ONIM čuvenim ulicama,tu umalo dobih batine od velikog Rusa obrijane glave, koji je namerio da mi otme ili slomi aparat zbog fotografisanja njegove štićenice u izlogu, aparat su sačuvale moje trkačke sposobnosti , a i veliki je brzo odustao od trčanja za mnom. Ovo je fotka zbog koje sam trčao brže nego na krosu u osnovnoj, lice sam sakrio jer sam čuo da tamo ordinira dosta devojaka sa ovih prostora, pa da i ovde ne bih morao da bežim ili nekoga neprijatno iznenadim.
Kada sam povratio dah, I prestao da se osvrćem uverivši se da je Rus odustao, trgla me je ruka na ramenu:
–Hej! Jugo! Misa!
Rasta, kako smo zvali Marokanca sa dredovima, sitni prevarant sa kojim sam delio stan par meseci devedeset i devete me je prepoznao.
Zaboravio sam da je Coestraat njegov teren. Nisam se obradovao, pošto se nismo prijateljski razišli, a on je bio spreman na svašta.Nisam znao da li je zaboravio svađu koja je zamalo prerasla u ozbiljan Srpsko-Marokanski konflikt…
Kvarni zubi koji su se pokazali ispod crnih brkova su me ipak uverili da je ono ružno ipak 10 godina iza nas, čak smo I popili kafu I prijateljski se ispričali. Još se bavi varanjem lakovernih Engleza, uvaljuje im aspirine,a meštanima prodaje izvornu marokansku travu I ko zna šta još. U onom je stanu, za 10 godina, dobio je sive dredove kod zulufa I koji kilogram na stomaku.
Sa ove distance smešno zvuči osnovni razlog našeg nesporazuma, naime, tih dana igralo se Evropsko prvenstvo u fudbalu, I ja, da se spremim kupim par piva I čips očekujući utakmicu naše reprezentacije. Kada je Rasta svratio da večera, radujući se sledećoj turi naivnih turista, unezverio se videvši limenke piva:
–Šta to radiš?! To ne sme da bude tu! Kur’an mi to ne dozvoljava…
Ja sam se nasmejao:
-Stan nam je pun kokaina, trave, a možda I heroina,očekujem da me kao Bagzija izrešetaju na vratima stana a ti paničiš za par limenki piva… Tu su se stvari zakuvale, I ja sam srećom, već sutradan počeo da vozim kamion za Grčku, pa se nismo ni sreli do mog odlaska u drugi stan.
I 90-tih, a I sada, neobični su mi bili ulični pisoari, gde ti vide lice dok obavljaš malu nuždu, nisam se nikada navikao na osmehe radoznalih turista koji ti blenu u lice, dok koristiš isti.
Šetajući po Amsterdamu devedesetih, za vreme mog gastarbajterovanja, bez prebijene pare u džepu puno puta sam prolazio pored Madame Tussauds, muzeja voštanih figura i gledao nasmejane Amere kako se gurkaju u redu na kasi.
Ovaj put, 10 godina kasnije, Imao sam u džepu tih 30-tak eura pa sam se I ja nestrpljivo gurkao pred kasom, a o vremenu provedenom unutra, reći će slike
Koliko su ove figure identične ljudima koje predstavljaju najbolje dočarava naivni komentar jedne moje prijateljice koja nije znala odakle su fotke: “Mišo, pa kako su ti dali da se slikaš sa njima?!”