-Samo ti motor treba, vrat da slomiš, bolje se obuci I cipele sebi kupi… obrecnula se kada sam joj izneo nameru da od para zarađenih utovarujući ugalj preko studentske zadruge kupim svoj prvi motor Miroslava, žena koja je za novac bila kakav-takav staratelj za nas 11-toro dece svih uzrasta,bez roditeljskog staranja.
U to vreme, gurajući kolica sa ugljem, sedeći u školskoj klupi ili ležeći u parku, zamišljao sam sebe sa Tomosom APN 4 kako sa vetrom u kosi prolazim kroz divne pejzaže, pored reke ili se na bulevaru šepurim pred devojčicama iz škole…
Tomos je ipak ostao san, jer sam neposredno nakon odluke da ga kupim dobio poziv na razgovor u centar za socijalni rad na kojem mi je saopšteno da sam sa svojih 17 godina I završenom trećom godinom saobraćajne škole spreman za osamostaljivanje, te da će socijalno još taj mesec platiti Miroslavi za mene, a da se do tada snađem za stan. Da me ohrabri, socijalna radnica je rekla: Čula sam da imaš I lepu ušteđevinu, to će ti pomoći u novom životu! Ušteđevina je bila dovoljna da umesto motora kupim hranu za taj mesec i polovni trosed da ne bih spavao na podu u iznajmljenoj sobi, a motor je zauzeo posebno mesto u mojoj mašti, a kasnije I u životu…
Danas, 25 godina kasnije, 10-tak motora i posećenih 3o- tak zemalja na njima na nagovor dobrog prijatelja opisaću, što slovima, a više fotografijama najzanimljivija putovanja u Afriku, Amsterdam, Pariz, Barselonu… sa nadom da ću preneti čari ovih avantura i vetra u kosi sa početka ove priče…
